Priča o nama je priča o viziji i harmoniji.
NEKAD..
Bila je to 1992., čas anatomije, kada sam prišla Siniši i pitala:
“Mogu li da radim sa tobom?”
U to vreme bio je jedini na fakultetu koji je znao da pronađe posao, da proda svoju uslugu i da zaradi. Bila je to godina u kojoj su uvedene sankcije Srbiji, u kojoj je počela hiper inflacija – novčanice sa nebrojenim nulama, opšti metež, rasulo i beznađe. Rat. Mnogi su se iselili. Za mene, 1992. godina je godina kada je sve propalo. Život dece socijalizma je trajno nestao. Ono što nas je čekalao u budućnosti je nezamisliva degradacija vrednosti. Nenaviknuti na životni talog, imali smo da se snađemo i plivamo u njemu preko noći. Mi smo tada bili studenti Fakulteta za primenjene umetnosti i dizajn.
Ja sam studirala Dizajn Enterijera i Nameštaja, a Siniša – Grafički Dizajn. Nismo hteli da postanemo deo bede koja je kao apokalipsa jurila na nas. U to vreme realan novac imali su samo oni koji su prodavali hranu u kioscima, STR-i, butici. Otvarali su se lokali i kiosci na svakom koraku. I tržni centri, City Passage, Čumićevo sokače, Staklenac… Naravno, mi smo uvek dolazili na kraju priče kad je vlasnik već potrošio novac na sređivanje lokala, ali je, takođe, znao i da mu treba “firma” da bi mogao da radi. To su bili i počeci korišćenja kompjutera. Donosili smo idejna rešenja “urađena” na kompjuteru i to je ulivalo neko strahopoštovanje kod vlasnika da će “ovi klinci” i uraditi kako valja to što mu treba.
Jedne zime, po nekom minusu, dok smo Siniša i ja klečeći lepili neku reklamu na ogradi u Čumićevom sokačetu prišla nam je devojka i rekla kako u beograđanki ima firmu za prodaju reklamnog prostora na autobusima te da li bi hteli da ispisujemo reklame na autobusima za nju. Došli smo na sastanak, upoznali se i od tada kreće posao. Osnivamo Grafix. Tada, na početku, reklame su se radile po nekim postojećim standardima gde je u prostor visine od 50cm visine i par metara širine trebalo strpati sve informacije. Uglavnom su to bili tekstualna rešenja, uz poneku ilustraciju. Još uvek se nisu radili celi autobusi. Radili smo vikendom, po vrućini i po zimi, a često smo umeli da uradimo i po 20-30 autobusa za jedan vikend. Posle je došao i “total dizajn” kako se zvalo farbanje celog autobusa. Jedan od prvih, ako ne i prvi, total dizajn je bio za “Duvan” koji smo nas dvoje uradili za tri dana.
Ima i jedna anegdota vezana za taj “Duvan”. Farbali smo ga celog u narandžasto dva dana, subotu i nedelju. Od dispečera smo tražili da ga parkira u najzabačeniji ćošak terminala na Karaburmi, postavili smo šablone od kartona za slova koja ćemo uraditi u ponedeljak. Napomenuli smo dispečeru, pre odlaska, da vozilo nije završeno i da ga ne šalje u saobraćaj sutra. U ponedeljak ujutro dolazimo da završimo posao ali autobusa nigde nema, pregledamo celu garažu, jer umeju da ih pošalju na pranje ili popravku u toku noći pa vozači često ne parkiraju vozilo na isto mesto. Nigde nema narandžastog autobusa. Odemo kod dispečera, a on nam kaže “A, e pa on je na liniji”. “Kako na liniji kad je sav u šablonima?” Pa nije mu ništa preneo dispečer od juče ali sad će on da pošalje drugi i da vrati ovaj “naš”. I posle jedno sat vremena stiže naš autobus, šabloni razduvani, pocepani. Stajali smo i gledali sa nevericom, ali bez reči. Niko ništa nije video, nikom ništa nije smetalo. Sva ova iskustva bila su samo priprema za život i posao koji sledi.
Kada smo završili fakultet, hteli smo da se bavimo svojom profesijom, ali za nas posla nije bilo u starim firmama od zanata. Marketinške agencije tada nisu postojale u današnjem obliku. One koje su tada radile su uglavnom “sve znale” i nisu imale potrebe za profesionalnim kadrom. Tada je “dizajner” bio svako ko je znao da koristi CorelDraw, na primer. Imali smo ideje za nove trendove koji su dolazili sa zapada, otkrivajući nam nove proizvode, nove tehnologije, novu filozofiju poslovanja, koja je bila vesnik jedne nove vrste slobode. Zvala se preduzetništvo. Nikome potrebni, postali smo samoorganizovani. U to vreme Grafix se priključio firmi “Profi Design”. Tri partnera, dve firme, odlučuju da naprave zajedničko pravno lice “Profi Design Group”. Hteli smo da drugačijim pristupom klijentu pokažemo da proizvod može da bude I kvalitetan, dizajniran sa znanjem i umećem. Radili smo pripremu za štampu, dizajn, organizovali i nadgledali štampu u malobrojnim štamparijama u to vreme u Beogradu i gotov odštampan posao isporučivali klijentu. Radili smo i prelom časopisa kao sto su bili Ekonomska Politika, Intervju, Profil…
Tada u to vreme smo bili jedni od retkih koji su radili dizajn i pripremu na kompjuteru. I to na PC računarima. Tada je jedino Apple Macintosh imao odgovarajući dizajnerski softver. Mi smo imali CorelDraw i ogromno, samouko, poznavanje programa. Imali smo veliku praksu. Tada u to vreme se pojavljuje i prva verzija Photo Shop-a na PC-ju. Kakav je to skok bio. Ko se seća tog vremena zna i kakva je noćna mora bila raditi prelom u Venturi Publisher-u sa gomilom svih veličina bitmap fontova na hard disku. Pa se onda pojavio Quark sa vektorskim fontovima, revolucija u kvalitetu i brzini. Tada nam dolaze i prvi veliki poslovi u to vreme. Redizajn znaka kompanije ITM. Pristupili smo tome profesionalno, onako kako smo učili u školi. Rezultat je bio veliko zadovoljstvo klijenta koji uverivši se u kvalitet usluge tada počinje da nam daje sve veće i veće poslove. Radili smo za Gillette, Oral-B, Braun, Nike… Dolazi Sport Cafe za koji smo radili sve od znaka, jelovnika u obliku sportskih rekvizita, do prikupljanja fotografija, dizajna i štampanja najveće grafike na zidu, u to vreme, od preko 12m u širinu i 4,5m u visinu sa svim najznačajnijim srpskim sportistima do tada. Pošto smo se tu pokazali počinjemo da radimo projekte enterijera i grafičko opremanje svih Nike radnji u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori… kao i lanac AVC (Audio Video Centar) radnji u kojima se prodavala tehnička roba. Era početka primene kompijutera u svemu pa i u nasoj branši, komercijalnoj grafici, učinila je da profili profesionalaca poput nas imaju komparativnu prednost.
Za 2 godine Profi Design Grupa je postao dobar brend. Svima potrebni kandidovali smo se za dobavljača sve većih firmi. I dobijali. Rad sa brendovima Nike, Sony i Coca-Cola uveo nas je u polje koje je bilo slobodno na trzištu u našoj zemlji. Polje komercijalne grafike. Prvo smo razvili usluge, zatim smo kupili tehnologiju iz razvijenog sveta. Na kraju smo napravili proizvod. Ovo je bila faza izrazitih inovacija. Nuđenje novih proizvoda tržištu. Tržište je počelo da daje svoje odobravanje, kupujući nas proizvod, a mi smo išli ka organizaciji koja je servisirala proizvodnju. Otvaranje tržišta u 2000-tim godinama, izazvalo je dinamičke aktivnosti novih firmi, u najvećem broju internacionalnih koje su sobom donosile kulturu u kojoj je komunikacija kroz grafiku imala važno mesto. Istovremeno stasale su profesionalne srpske kompanije, veliki kupci naših usluga. Osnivanjem Grafix-a, želeli smo da napravimo celovit sistem za pružanje proizvodnih usluga iz oblasti komercijalne grafike baziranu na znanju, profesionalnoj organizaciji i tržišnoj orijentaciji. Želeli smo da na temelju porodičnih vrednosti postavimo organizaciju koja traje.
I SAD…
Drugih 10 godina Grafix-a je priča o prelazu preduzetničkog preduzeća u profesionalno.
Za drugih deset godina meni je sinonim Bigz. Te 2001. godine zakupljujemo celu lamelu drugog sprata poznate beogradske, Bauhaus lepotice. Organizujemo svojih prvih 1000m2 proizvodnje. Predstavljamo najprestižniji printer u okruženju, Vutek, I počinje era visoko produkcijske grafike velikog formata. Imamo najbolji otisak, imamo brzinu, imamo najbolju montažu. Klijenti nas biraju zbog kvaliteta, znanja i profesionalnosti.
U to vreme business koji je razvijao business bio je marketing. McCann Ericon, Grey, Publicis, Srebrn tuš, Kreativa, As-Adverising… Doba poleta ozbiljnog marketinga. Grafika je doživela procvat u danima tih 2002, 2003, 2004. I zlatno doba u 2005, 2006. godine, tada počinjemo materijalizaciju sna o specijalizovanoj fabrici za komercijalnu grafiku. Kupujemo plac u industrijskoj zoni „Dunavski Venac“, uz Pančevački put. Te 2007. počinje projektovanje tehnološki jedinstvenog objekta koji na 5.000 m2 treba da kapitalizuje viziju da je Srbija zemlja komercijalne grafike. Jedinstven spoj dizajna i tehnike, 2D i 3D proizvodnje, pod radnim nazivom “Centar za razvoj ideja”. Početkom druge dekade rada ostvarivali smo najintenzivniji rast do tada, i do 30% na godišnjem nivou. Radili smo, zapošljavali smo, širili smo se, rasli. Želeli smo da napravimo srpski STi, FITCh…
Na polovini 2008. godine bili smo trezno svesni da nam pozicija marginalnog svetskog igrača neće pomoći da izbegnemo krizu koja je u Americi uveliko besnela.
Sedam godina selektovanja ljudi, pisanje pravila, izgradnja fabrike, ISO standarda, biće zdrobljeno u samo 2 godine krize. Godina 2009. je ponovo pokazala lice 1992. Ponovo propadanje posla. Ponovno pitanje kako preživeti, opstati i sačuvati ljude. Ponovo gubici, ponovno presabiranje, ponovo sumnje, u sebe, u Srbiju. Te godine su izgledale ovako: 2010. veliki gubici, veliki pad, velika neizvesnost. 2011. pokušali smo da se podignemo. 2012. napravili smo rast…
Grafix je priča o 20 punih godina rada, stvaranja domaćeg iskustva, razumevanje poslovanja, učenja upravljanja, usponi i padovi. Danas želimo da iz stanja održivog poslovanja na našem tržistu, pređemo u veću utakmicu i obezbedimo Grafix-ovu budućnost šire od granica naše zemlje.
Sada se nalazimo na početku treće dekade. Sve smo već videli dva i tri puta. Konkurencija u kartelu, korupcija, politika u biznisu, biznis u politici, nelojalnost, prevare, izdaje. Mnogo toga je moglo da nas slomi, ili nije? Kada imate uporište u porodici i ljubav prema stvaranju i profesiji, uspeh i prepoznavanje kvaliteta dođu sami. Sa ostvarenim snom o fabrici za komercijalnu grafiku i preko 5.000m2 centra za razvoj ideja.
Dođite, rado ćemo Vas ugostiti.