Prvu probu uradili smo na papiru. U našem prostoru postavili smo sve radove u predviđenim dimenzijama. Postavku izložbe u galeriji započeli smo testom veličina radova kao celine. Prvobitno predviđene dimenzije trebalo je sagledati u odnosima svaki rad sa svakim. Ta proba pokazala je da radovi koji imaju maksimalne dimenzije deluju monumentalno i na papiru, što je bila potvrda spremnosti rada za izvođenje u konačnom materijalu. Međutim bilo je radova koji su inicijalno predvidjeni kao manji, “galerijski format”, našom probom oni su se izdvojili za ponovno promišljanje dimenzije. Drugi nivo teskta, bavio se bojom. Da li ono što smo više meseci gledali na ekranima, jednom odštampano 1:1 je dobro u boji, oštrini i detalju?
Treći nivo testa bio je pozicija jednog rada u odnosu na drugi. Svaki rad ima svoju jedinstvenu boju, atmosferu i ton. Mnogi radovi imaju teksturu, poseban položaj reljefa i probijanja materijala. Svaki taj dragoceni detalj trebalo je ispravno postaviti u prostoru. Bila je bitna i visina rada. Njegov položaj u odnosu na prethodni i u odnosu na sledeći. Svetlo je uvek velika tema. Jedan rad je tražio, najjače svetlo, drugi totalni mrak. Bilo je radova koji su tražili i čitav projekat svetla, ali negde smo morali da se zaustavimo.
Za neke umetnike, rad na radu trajao je i u galeriji nakon postavke.
Nikolin rad je imao 74 posebna elementa. Dok smo razmišljali u o transportu postalo je jasno da ne postoji dovoljno bezbedno pakovanje i transportno vozilo koje bi tako fragilan rad prenelo na lokaciju bez rizika od loma. Nikola je morao da finalni sloj postavi na licu mesta u galeriji. Tog dana bio je jedan od nas. Ta posvećenost radu ostavila je utisak na ljude u Grafix-u.
Mića Stajčić, Simonida, Miša Pavlović, kombinovan osvetljeno-prosvetljeno, samo osvetljeno i samo prosvetljeno. Dok smo razmisljali o radovima, nismo uzeli u obzir izložbu i njen bitan faktor osvetljenje, međutim, prostor je dozvolio da slobodno kombinujemo osvetljaj i prosvetljaj za svaki rad po potrebi.
